Pola 2 u jutro… tražim parking u svom kvartu, nigdje ga naći… kružim autom… tražim parking… tražeći parking vidim dvoje ljudi (bračni par) kako prevrću po kontejnerima… stanem autom kraj njih… slikam ih potajice da vidite vi, i javnost ova naša usrana hrvatska (jebem sam sebi mater, nisam jedan od onih koji slikaju ljudsku nesreću ali moram, da drugi vide, inače bi bilo ka da se nije dogodilo)… izlazim iz auta… krećem:
– Oprostite!
– Recite?
– Ne bih vas ičim htio uvrijediti… možete li mi reći… što vas to tjera da u pola 2 u jutro obilazite kontejnere i tražite prazne boce?
– Siromaštvo gospodine
– Nemojte me zvati gospodine molim vas… bauštelac sam… pa mi to gospodine zvuči uzvišeno
– Neću (smije se)… i ja sam radio na baušteli.
– Htio bih sa vama popričati iskreno… ljudski
– Recite?
– Zar morate u pola 2 viriti u kontejnere?
– Moramo… imamo troje djece
– Troje?
– Da… troje… najstarija ide na pravni fakultet… drugo dvoje u školu… po danu nikad ne obilazimo kontejnere
– Zašto?
– Jednom jesmo… pa su se u školi druga djeca rugala našoj djeci… znate kako je to kod djece
– Ne bi se djeca rugala da ih idioti od roditelja tome ne uče
– To smo i mi rekli. Mi našu djecu tome ne učimo
– A recite mi… koliko kuna skupite po jednoj noći na praznim bocama?
– 40 do 50 kuna… oko 1500 kn mjesečno… ja sam neodavno dobio otkaz… imam nešto sa biroa… a žena je domaćica
– (Guram ruku u zadnji džep hlača, vadim 60 kuna koliko imam) Dajte molim vas, uzmite ovo
– (Udaljavaju se oboje od mene) Ne dolazi u obzir!
– Zašto??? Ne želim vas poniziti… nije mi to namjera… uostalom… da imam više, dao bi vam više… imam samo 60 kuna.
– Mi ne radimo tako… ne uzimamo novac
– Ajmo onda ovako… ne dajem novac vama… nego… da sad radi kakva trgovina, kupio bi kakve slatkiše vašoj djeci… al eto… ne radi… pa im kupite vi… molim vas
– Ali ne pričamo mi sa vama radi novca
– Ne pričam ni ja sa vama radi novca… stao sam da ljudski popričamo… kao čovjek sa čovjekom
– Dobro… drugi baš i ne pričaju sa nama… misle kao da nismo ljudi
– Ima puno ljudi koji ne misle tako… ima dobrih ljudi… vjerujte mi. Pustite sad to… uzmite ovo!
– (On se obraća ženi) Uzmi (govori joj ime)… pa kupi djeci sutra nešto. (Gospođa uzima) Hvala gospodine!
– Opet vi gospodine!?
– Dobro… (smije se)
Tu smo počeli pričati o baušteli… Rijeka je mali grad… spomenu čovjek bauštelsku firmu di je radio… znamo neke ljude zajedno… vidim ne laže čim imena spominje a znamo iste ljude…
… i tako… sjedoh u auto ne bi li napisao ovaj tekst.
Nitko ne zavrijeđuje takav život… svi bi trebali živjeti od svog rada… radom školovati i hraniti svoju djecu… ali to u našoj državi punoj oranica… šuma… i stotina kilometara mora… jednostavno ne ide.
Vlado… Republike moje Hrvatske… jebo ti ja mater po sred usta!
Amen
Nitko ne zavrjeđuje takav život
