„Nona.“
„Reci, Krešo.“
„Tata je u bolnici.“
„Što mu se dogodilo?“
„Ima koronu. Svi imamo koronu. I mama i ja.“
„Aha.“
„Nisi tužna, nona? Tata je tvoj sin.“
„Krešo, korona ne postoji, tvoj tata zna da korona ne postoji, onda nema koronu.“
„Doktori su rekli da ima i da mora ostati u bolnici. I mama ima koronu i ja.“
„Krešo, nitko od vas nema koronu. Pitaj mamu, ako meni ne vjeruješ. I tvoja mama zna. Korona ne postoji.“
„A imaš ti koronu?“
„Ne.“
A nonić?“
„Ne.“
„Zašto vi nemate koronu?“
„Zato jer mi znamo da korona postoji.“
„Nona, tata je rekao da si ti luda. I mama je rekla da si ti luda.“
„Aha.“ Nanosila sam ružičasti lak na nokte.
„Jesi ti luda?“
„Zašto?“
„Zato jer tata ima koronu, a ti ne plačeš i još nisi živčana.“
„Zašto bih plakala?“
„Zato jer je tata tvoje dijete, a kad je dijete bolesno, onda se mama brine i plače.“
„On više nije moje dijete. On ima jako puno godina.“
„Koliko?“
„Zaboravila sam. Davno je između nas prerezana pupčana vrpca.“
„Ja sam gledao na televiziji kako iz mame izlazi dijete, a tata onda reže vrpcu.“
„Aha.“ Lakirala sam nokte.
„Šta tata nije tvoje dijete i neće uvijek ostati od tebe dijete?“
„Tata je bio moje dijete. Ne kaže se šta nego što, i ne kaže se od tebe dijete nego tvoje dijete, koliko imaš iz hrvatskoga?“
„Jedan. Ali, kad si rodila tatu tata je uz tebe bijo vezan sa onom trakom.“
„Ne kaže se bijo i ne kaže se sa, kaže se bio, sa je oznaka društva. Tata je uz mene bio vezan pupčanom vrpcom. Bez sa.
„Mama je rekla da jednom dijete, uvijek dijete.“
„Mama i tata su rekli i da nema korone.“
„Šta tebi tata više nije dijete?“
„Ne.“
„Šta je sada tebi tata.“
„Stranac.“
„Ti si, nona, luda. Mama je meni rekla, Krešo, uvijek ćeš biti moja beba, i kad budeš velik, bit ćeš moja beba, zauvijek ćeš biti uz mene vezan. Moj tata je tvoja beba, i zauvijek će biti uz tebe vezan i kad bude još veći, zauvijek, zauvijek.“
„Krešo, izvukla sam škare. Nema više.“
„Prerezala si onu traku?“
„Da.“
„A ja sam sa mamom još na traki.“
„Na traci.“
„Na traci.“
„Jesi.“
„Što misliš, da li moja mama laže? Oće i ona mene odrezati kad budem veliki?“
„Ne znam, možda hoće, možda neće.“
„Nona, jesi ti zločesta?“
„Ne.“
„Šta si ti?“
„Ne kaže se šta nego što.“
„Što si ti, nona?“
„Ja sam nona koja je uzela škare u ruke. Ja sam sretna nona.“
„Šta su škare? Sreća?“
„Krešo, škare su sreća i sloboda.“
„Oćeš i mene odrezati?“
„Ne. Između nas trake nikad nije bilo.“
Piše Vedrana Rudan
(Stavovi izneseni u autorskim kolumnama i komentarima, ne odražavaju stavove uredništva, već su to osobni stavovi autora pojedine kolumne i komentara.)