Mi smo problem, Omladino!

Politički sam neaktivna… Ili sam barem bila. Slabo razumem političare i te njihove funkcije, ideologije i obrasce po kojima funkcionišu. Ali se trudim da razumem svoj narod kome pripadam. I sedim tako juče na jednom od biračkih mesta i posmatram šta se dešava, gledam, pa razmišljam, pa opet gledam, pa razmišljam, pa između popijem andol zbog glavobolje. Izvesno ja da nisam kompetentna da se bavim nekom političkom analizom i sl. Ali valjda mi je Ustavom zagarantovano to bedno pravo da iznesem svoje mišljenje (da li je?). Bilo kako bilo, narode moj napaćeni, kako nam se ovo desilo? Kada smo to postali ovako zaplašeni, ovako ograničeni, ovako lakoverni, ali na prvom mestu ponavljam zaplašeni. Gledam nas juče, uverene da ovu državu ne čini njen narod i da ova država ne pripada nama, već političarima i drugim jahačima. Nemamo prava ni na šta i samo bismo da umilostivimo nekoga u vrhu da nam nešto da. Ne, mi ne zaslužujemo poslove za koje smo se obrazovali, mora neko da nam ih da. Ne, mi ne zaslužujemo plate za koje radimo, ni penzije koje smo zaradili već moramo ponavljam da nekoga umilostivimo da nam iste da. I ne verujemo u promene, i svi su korumpirani i greška je u sistemu i za sve su nam političari krivi. I naši glasovi nisu važni, ionako je sve nameštaljka i oni imaju mehanizme da prate za koga smo glasali, sutra ćemo imati problema, bićemo sankcionisani… Pa dragi moj narode, nije problem sistem. Mi smo! Jeste, MI SMO PROBLEM! Mi dozvoljavamo ovakvu državu, kafama, čokoladama i evrićima podržavamo istu tu korupciju, zarad dobrih odnosa u familiji stranački i rodovno zapošljavamo, ćutimo i trpimo, volimo da nas gaze, da nas gnjave, da nas muče, da testiraju našu izdržljivost i strpljenje… Volim sve naše bake i djedove, ali dolaze juče gladni i umorni, dolaze nagluvi, slabovidi, nepismeni, dolaze seoske dvorske lude, dolaze oni koji godinama žive sami i tužni i željni, jer su im deca preko. Dolaze i govore, možda nam da bolji posao, možda nam malo poveća ovu bedu što primamo, možda nas pošalje opet u banju. A ti Omaldino moja koja treba da naslediš ovu zemlju i da joj umesto obećanja za bolje sutra obezbediš bolje danas, ti Omladino spavaš, mrziš politiku, ne veruješ u promene i ostaješ kod kuće da gledaš Leu Kiš, igraš igrice do ponoći, jer ponedeljkom nemaš obaveze. Na birou si od 2008, od kako si diplomirala. Predaješ engleski Japancima i apliciraš za zelenu kartu. Ti se moja Omladino žališ i kmečiš, a kao i ja si politički nepismena ili polupismena, ubijena u pojam, negativna, digla ruke od svoje Zemlje i pustila da radi ko šta hoće. Nije nama dragi moj kriv Vučić, ni bilo ko, sami smo. I dok ne krenemo sebe da menjamo i da se kao društvo menjamo, sve nam je uzalud. Pozdrav želji za izlasku iz žabokrečine i da ovo bude pilot projekat, verzija 1.0, šamar društvu… Veruj Omladino moja da smo država mi i tek onda država ćemo postati.

 

(Tamara Petrichor)

(Stavovi izneseni u autorskim kolumnama i komentarima, ne odražavaju stavove uredništva, već su to osobni stavovi autora pojedine kolumne i komentara.)

Facebook Comments