Uletim sa opelijanderom na parkiralište, pod ručnom… okrenulo me dva puta za 360 stupnjeva, ka da sam ispa iz filma “Brzi i žestoki 44. dio”… gume gore… dim se dimi ka na slunjskom poligonu kad tenk nabije gas a ide na lož ulje… kosa mi leti u oči…
Neki čojk taman parkirao BMW-a… ja stajem do njega kirurški precizno… čojk taman izašao iz auta, gleda mog opelijandera… a iz očiju mu vidim ljubomoru na silnu konjažu moje strojčine (čipirao sam ga, konjaža sa 78 skočila na 69) i još više na moje drajverske sposobnosti. Mislim si u sebi “Džaba ti takva autina, ovaj moj te jede za međuobrok”. Ka da me je čuo, onako posramljen sjede i prebaci kantu od bemvejca na kontra stranu. Izađe van… ja mu dobaci:
– I bolje da ste ga makli. Moj opelijander ne podnosi slabije avte!
Veli on meni:
– Nisam ga zato maknuo nego zato da rđa ne prijeđe… jer… ubio bi se da mi BMW dobije tetanus… ko bi to popravio moj gospodine?