Evo čitam kako je koronavirus došao kod nas u Hrvatsku… taman pred ljeto. Saću napokon otići ka čojk na more 10… 15 dana. Biti će apartmana po 8 eura dan, puni pansion.
Luftao bi jaja na plaži… a po 40 metara oko mene nikog. Zvao bi gazdu apartmana, nek mi ručak donese na plažu… i nek ponese brusilicu da si odsječem nokte na nogama. Drugi dan na Hvar u restoran:
– “Može lonac graha?”
– “Imamo gospodine platu, orada, brancin i grdobina, sve za 2 eura!”
– “Dajde onda i graha i platu! Ko je onaj što plače na terasi?”
– “Vlasnik restorana gospodine”
– “Točno ga razumijem. Tako sam i ja 30 godina plakao što ne mogu na more. Daj mu gajbu pive na moj račun!”
Navečer bi otišao na Zrće, u praznom klubu pijan skakao u bazenčiću, dobacivao Davidu Guetti “Pojačaj do ibera, ne štedi te šarafe ćaća te ujebo!”. Dileri bi prvu kilu ekstazija davali džaba a svaku sljedeću po euro. Jeo bi taj ekstazi ko kokice, iz guzice bi mi ispadao, golubovi bi ga kljocali iza mene… kasnije bi gol plesao zagrljen s jatom nadrogiranih golubova… 500tinjak golubova bi me nosili zrakom a ja raširenih ruku pjevao “Zamislio stari sokol da će umrijeti!”
Taksi bi platio da me cjel dan vrti u rotoru.
U klubu bi platio Rozgi da ne pjeva.
Zavrtio bi rundu pića arapskom šeiku koji ne zna da je kod nas koronavirus… kolege smo jebiga.
Gliser bi me u padobranu vozio cijeli dan, spavao bi zraku.
Napokon došao red i na nas da si priuštimo more… eeeeeeheeeee, nije to mala stvar jebitito.